čuo sam od moje Ivane za ove novine, pa sam pomislio da je zgodna prilika da vam se putem njih obratim i ispričam jednu priču. Priču o mom životu, čijeg se početka ne sećam, niti znam gde se desio. Prva moja sećanja vezana su za ulice Bečeja. Sigurno sam nekada pre imao i kuću, grejao se na toplim, bezbednim grudima moje majke, ali su me gazde izbacile kada sam postao velki i kada je moja dlaka postala ovako gruba. Dugo sam lutao ulicama, upoznao mnogo drugara koji imaju istu sudbinu,neki čak i goru od moje. E, da samo znate kakve su to priče...

Zajedno smo provodili dane. Nocu smo spavali uglavnom ispred bivšeg SDK, a danju smo najčešće išli po školama. Pored šutanja, psovanja i vikanja, često smo dobijali i okrajak neke užine ili kratko milovanje od nekog učenika. Noći su bile stvarno duge, naročito kad je hladno... Tražili smo mesto pod nekim drvetom, u lišću, i često su tada nastajale tuče izmedju mog i nekog drugog društva oko mesta, nekog otpatka od hrane ili neke zgodne kerušice. Tako su prolazili dani dok u septembru prošle godine nisam upoznao Ivanu. Sedela je na klupi u centru, škola je počela, bila je gužva, ja sam joj stidljivo prišao nebili dobio jednu od onih slatkih, čokoladnih bombonica koje je jela. Sedela je sama na klupi i nasmešila se. Znao sam da ćemo postati prijatelji. Dobio sam bombonu,pomazila me je,zatim sam je otpratio do ekonomske škole u kojoj je tada radila. Posle toga, svaki dan smo se sretali, često sam je pratio do kuće, nekada smo se kasno noću sretali i šetali zajedno. Jedne noći je sela na ulaz crvene zgrade, bilo je kasno, mazila me je i pričala o svojoj kuci koja je uginula pre dve godine i kako od tada nema kucu. Lepo mi je bilo, ali kada je ispratim kući, ona zatvori kapiju i tu se priča završi... Ja se vratim u centar i čekam novi dan... I tako do januara ove godine. Bilo je badnje veče, hladno, raspust, redje smo se vidjali. Te noći se vraćala iz grada sa drugaricom, videla me je kod autobuske stanice i čuo sam njen glas 'ej, eno ga moj kuca!' Ljudi moji, kako sam bio tada srećan! Bilo mi je jako hladno, bio sam prljav i smrdeo sam na neku užasnu hranu koju smo malo pre toga pronašli. Dotrčao sam do nje, mazili smo se, upoznala me je sa drugaricom. Onda smo ušli u belog Yuga, ja Ivani u krilo. Bilo mi je toplo i udobno. Došli smo do njene kuće, i to je bila moja poslednja noć koju sam proveo na ulici. Ivana me je odmah sutra dan odvela kod veterinara. Dobio sam neke lekove i sa nečim me je Ivana kupala. Od tada se mnogo bolje osećam i koža me ne svrbi. Veterinar kaže da imam oko dve godine. Bio sam srećan kada sam saznao to i to da mi ostaje jos dosta godina druženja sa Ivanom, njenom divnom porodicom i prijateljima. Mnogo ih sve volim.
Sve dane, do te Badnje večeri,sada znam, Ivana je htela da me primi kod sebe, ali se bojala da ne odem, da me ne povuče moj stari život i da ponovi izgubi psa. Ja je razumem i ne mogu da se ljutim. I moram priznati da često poželim da odem, samo malo, da vidim gde su mi drugari, da li su živi, da li im je hladno i odmah bih se vratio. Nema ništa lepše nego videti moje ukućane, mogu sada slobodno tako da kažem, kako dolaze kući i sa kapije mi se nasmeše i kažu moje ime. Da, zovem se Kazimir, to ime mi je dao neki Ivanin drug, moram priznati da je baš smešno, pomalo glupo, ali meni je najlepše jer je moje!
Sada je ponovo zima... Ovo pismo vam pišem zato da vas zamolim ako imate malo prostora u svom dvorištu, primite nekog mog druga. Ima ih na ulici mnogo, a čujem i u azilu za pse. Ne brinite što nemamo papire i što ne znate 'čiji smo'. Mi smo vaši, ime i datum rodjenja i rodovnik, sve možete sami da smislite. A mi ćemo vam biti zahvalni do neba!
Pozdrav od Kazimira
Tekst je objavljen u DUD-u