Kao štene sam te zabavljala svojim ludorijama i zasmejavala te. Smatrao si me svojim detetom i uprkos nekoliko ižvakanih cipela i uništenih jastuka, postala sam ti najbolji prijatelj. Kad god sam bila «nevaljala», pripretio bi mi prstom i upitao «Kako si mogla?»- ali bi zatim popustio i polegao me na leđa radi češkanja po stomaku.

Moja kućna dresura je trajala malo duže od predviđenog, jer si bio strašno zauzet, ali smo zajedno radili na tome. Sećam se one noći kad sam te gurkala njuškom u krevetu, slušajući tvoje poverljive ispovesti i skrivene snove. Verovala sam da život ne može biti savršeniji. Išli smo u duge šetnje i trčali po parku, vozili se kolima, zaustavljali se da uzmemo sladoled ( ja sam dobijala samo fišek zato što je «sladoled škodljiv za pse», govorilo se). Dugo sam leškarila na suncu čekajući te da dođeš kući na kraju dana.

Malo- pomalo, počeo si da posvećuješ sve više vremena svom poslu i karijeri, kao i na traženju životne saputnice. Strpljivo sam te čekala, tešila te kad si prolazio kroz ljubavne problema i razočarenja, nikada ti nisam prebacivala zbog pogrešnih odluka, već sam te veselo dočekivala kad si se vraćao kući, kao i onda kad si se zaljubio.

Ona, sada tvoja supruga, mada nije «ljubiteljka pasa»- ipak sam joj poželela dobrodošlicu u naš dom i pokušala sam da joj iskažem ljubav i poslušnost. Bila sam srećna, jer si i ti srećan bio. Onda su stigle bebe i delila sam tvoje ushićenje. Bila sam očarana njihovom ružičastom puti i mirisom, i želela sam da se i ja majčinski staram o njima. Samo ste se vas dvoje plašili da bih ih ja mogla povrediti, pa sam najveći deo vremena provela oterana u drugoj sobi ili u psećoj korpi. Oh ,kako sam želela da ih volim, ali sam postala «zarobljenik ljubavi».

Kako su deca počela da rastu, postala sam i njihov prijatelj. Čvrsto su se držala sa moje krzno i pridizala se na nesigurne noge, gurala mi prste u oči, istraživala mi uši i ljubila po njušci. Volela sam sve vezano za njih, kao i njihov dodir- pošto je tvoj dodir sada bio jako redak- a ja bih ih bila branila svojim životom da je bilo potrebno.

Ušunjala bih se u njuhove krevete i slušala o njihovim problemima i tajnom snovima. Zajedno smo iščekivali da čujemo zvuk tvojih kola u dvorištu. Prošlo je ono doba kada si na pitanje da li imaš psa vadio moju sliku iz novčanika i pričao zgode o meni. Poslednjih par godina samo odgovoriš sa «da» i promeniš temu. Od «tvog psa» postala sam «samo pas» i negodovao si zbog svakog troška na moj račun.

Sada si dobio novu poslovnu ponudu u drugom gradu i ti i oni ćete se preseliti u stan u kojem nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca. Doneo si pravu odluku za svoju «porodicu», ali bilo je dana kad sam ti ja bila jedina porodica. Bila sam uzbuđena dok sam se vozila u kolima, sve dok nismo stigli do azila. Zaudarao je na pse i mačke, na strah i beznadežnost. Popunio si formular i rekao «znam da ćete joj naći dobar dom». Oni su slegnuli ramenima i tužno ga pogledali. Bili su svesni kakva životna stvarnost očekuje sredovečnog psa ili mačku, čak iako ima «papire». Morao si na silu da sklanjaš prste svog sina sa moje ogrlice dok je vrištao «Nemoj tata! Molim te ne daj im da mi uzmu psa!». I zabrinula sam se za njega i kakvim si ga lekcijama upravo naučio o prijateljstvu i vernosti o ljubavi i odgovornosti i poštovanju za ceo život. Na rastanku si me potapšao po glavi izbegavajući moj pogled i ljubazno odbio da uzmeš moju ogrlicu i povodac. Morao si da završiš u roku, a sada sam i ja imala svoj krajnji rok.

Nakon što ste otišli, dve ljubazne gospođe su rekle da si verovatno znao o predstojećoj selidbi mesecima ranije, ali se nisi potrudio da mi nađeš drugi, sigurni dom. Zavrtele su glavom i zapitale se «Kako si mogao?».

Ovde u azilu su pažljivi prema nama onoliko koliko ima to dozvoljavaju njihove brojne obaveze. Hrane nas, naravno, ali ja sam izgubila apetit već odavno. U početku, kad god bi neko prošao pored mog boksa, odjurila bih do prednjeg dela, nadajući se da si to ti – da si se predomislio – da je ovo bio jedan ružan san... ili bih se ponadala da bi to mogao biti bar neko kome je stalo do mene, bilo ko ko bi mogao da me spase. Kada sam shvatila da ne mogu da se takmičim sa vragolijama za skretanje pažnje sa veselih kučića, nesvesnih svojih sudbina, povukla sam se u udaljen ugao i čekala.

Čula sam njene korake kada je došla po mene na kraju dana i tapkala sam za njom do jedne izdojene sobe. Blaženo mirne prostorije. Stavila me je na sto, pomilovala po ušima i rekla da se ne brinem. Srce mi je udaralo u iščekivanju onoga što sledi, ali je takođe bio prisutan osećaj olakšanja. Zarobljenici ljubavi je isteklo vreme. Kao što i jeste u mojoj prirodi, više sam se zabrinula za nju. Breme koje nosi teško je tišti i ja to znam, isto kao što sam znala svako tvoje rapoloženje.

Nežno mi je podvila zavoj na prednjoj nozi dok joj je suza klizila niz obraz. Liznula sam joj ruku na isti način na koji sam i tebe nekada tešila pre mnogo godina. Stručno mi je zabola iglu u venu. Kada sam osetila ubod i hladnu tečnost kako kola mojim telom, legla sam pospano, pogledala u njene plemenite oči i promrmljala « Kako si mogao??»

Možda zato što je razumela moj pseći govor, rekla je «Jako mi je žao». Prigrlila me je i žurno mi objasnila da je njen posao da se pobrine da odem na neko bolje mesto, gde me neće ignorisati, ili zlostavljati, ili napustiti, ili gde neću morati da se brinem za sebe, na mesto puno ljubavi i svetlosti, toliko različito od ovog zemaljskog. Poslednjim delićem snage sam zamahnula repom, pokušavajući da joj stavim do znanja da moje «Kako si mogao?» nije bilo upućeno njoj. To si bio ti, moj voljeni gospodaru, na tebe sam mislila. Misliću na tebe i čekaću te zauvek.

Iskreno se nadam da će svako u tvom životu da nastavi da ti ispoljava toliko mnogo odanosti.